Evropsko prvenstvo 1984.
Nakon što je preko Anrija Delonija bila pokretač čitave priče oko kontinentalnog takmičenja, Francuska je zasluženo nakon organizacije prvog turnira dobila priliku da se te 1984. godine pokaže kao domaćin, sada već masivnog okupljanja najboljih evropskih nacija, čija je popularnost nastavila da raste tokom godina.
Potom što je ustaljen format takmičenja, Francuska je kao domaćin imala osigurano mesto na završnom turniru, gde su se za preostalih sedam borile 32 nacije, kroz sedam kvalifikacionih grupa, čiji su pobednici došli do borbe za trofej.
Među njima, uspela je da se nađe Jugoslavija, da bi nakon iznenađenja, finalni turnir obezbedile selekcije Portugala, Danske, ali i Rumunije, dok je pored sigurne Belgije i Španije, svoje mesto među najboljima, uspela da obezbedi i Zapadna Nemačka, koja je takođe bila na rubu eliminacije.
Finalni turnir, održan je od dvanaestog do dvadeset i sedmog juna, a kako je sada na njemu već ustaljeno bilo osam nacija i zbog same popularizacije, turnir je odigran u čak sedam gradova širom Francuske.
Ipak, promena je bilo u samoj organizaciji finalnog turnira, gde su sada nakon grupne faze, za razliku od prethodnog takmičenja u Italiji, najbolja dva tima iz dve grupe nastavila put ka polufinalu, dok za razliku od prethodnih takmičenja nije postojao meč za treće mesto, već je odmah sledilo finale.
U grupi 1, Francuska je maksimalnim učinkom završila ispred Danske, koja je bila bolja od Belgije i Jugoslavije, koja na ovom turniru nije upisala ni bod.
U grupi 2, viđeno je veliko iznenađenje u kome aktuelni šampion ne uspeva da obezbedi mesto u polufinalu, već Zapadna Nemačka završava na trećem mestu, ispred Rumunije, a iza selekcija sa Pirinejskog poluostrva, Španije i Portugala.
U prvom polufinalnom duelu, odigranom na “Velodromu” u Marseju, selekcija domaće Francuske, uspela je da nakon produžetaka savlada Portugal 3:2, dok je Danska posle penala popustila protiv Španije u drugom polufinalu, izgubivši 4:5, nakon regularnih 1:1.
Ono što 1960. godine nije uspela da učini, Francuska je ovoga puta ispravila, pobedivši protiv Španije 2:0 pred prepunim tribinama stadiona “Park Prinčeva” u Parizu, osvojivši tako svoju prvu titulu evropskog šampiona.
Evropsko prvenstvo 1988.
Dovoljan dokaz tome koliko je kontinentalni šampionat poprimio uticaja u popularizaciji fudbala, svedoči i činjenica da je organizaciju Evropskog prvenstva 1988. godine preuzela Zapadna Nemačka, koja je u početku negodovala ovakvo nacionalno okupljanje, smatravši ga nebitnim.
Sada, na osmoj smotri najboljih evropskih nacija, Nemci su kao domaćini želeli da se iskupe za debakl od pre četiri godine.
Po ustaljenom sistemu, 32 nacije tražile su svoj put preko kvalifikacija podeljenih u sedam grupa, dok je domaćin imao sigurno mesto na završnom turniru, na kome ovoga puta nije bilo nikakvih promena u samoj organizaciji.
Tako su svoje mesto među osam najboljih selekcija starog kontinenta, pored Zapadne Nemačke, putem kvalifikacija uspele da obezbede i selekcije Danske, Holandije, Engleske, Italije, Španije, Republike Irske, čiji je nastup na ovom turniru bio debitantski, dok je povratak u društvo najboljih uspeo da obezbedi i SSSR, upravo eliminisavši aktuelnog šampiona, Francusku, u kvalifikacijama. ,
Turnir je organizovan od desetog do dvadeset petog juna, a za njegove potrebe bilo je uključeno čak osam stadiona, u osam različitih gradova.
Prva grupa, okupljena oko domaće Zapadne Nemačke, Italije, Španije i Danske, nije donela puno iznenađenja, pa su uz domaću selekciju, sa istim brojem osvojenih bodova, Italijani uspeli da pronađu put do polufinala.
U drugoj grupi, SSSR je osvajanjem prvog mesta najavio grandiozni povratak, dok je Holandija uspela da zadrži drugu poziciju i tako stavi rampu “ostrvljanima”, pa je za Republiku Irsku i Englesku, takmičenje bilo završeno već u grupnoj fazi.
Međutim, bez iznenađenja nije moglo do samog kraja, pa dok je u prvom polufinalnom susretu SSSR rutinski slavio protiv Italije 2:0, Zapadna Nemačka je nakon velikog preokreta, na kraju ostala poražena od Holandije 1:2 i tako ostala bez finala pred domaćom publikom.
Ništa nije sprečilo spektakl, u kome je pred više od 60.000 ljudi na Olimpijskom stadionu u Minhenu, Holandija uspela da savlada SSSR sa 2:0 i tako na iznenađenje mnogih, osvoji prvu titulu evropskog šampiona u svojoj fudbalskoj istoriji.
