Nakon potpisivanja memoranduma o razumevanju između KOMNEBOL-a i UEFA, ponovo je u žižu javnosti dospela Finalisima, takmičenje koje je, iako osnovano 1985. godine, svega dva puta bilo održano pre novog povratka u život, dogovorom dve konfederacije.
Organizovano kao reprezentativni ekvivalent Internacionalnom kupu, ovo takmičenje je trebalo da se odigrava svake četiri godine, između osvajača Evropskog prvenstva i Kopa Amerike, sa naizmeničnim domaćinstvima u Evropi i Južnoj Americi.
Kao kup evropskih/južnoameričkih nacija, ubrzo je po osnivanju ovo takmičenje dobilo naziv Artemio Franki Trofej, nazvano po nekadašnjem predsedniku UEFA koji je 1983. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Prvi takmičarski meč u ovom formatu, odigran je 1985. godine, kada je Francuska na Parku Prinčeva slavila protiv Urugvaja sa 2:0 i na taj način postala prva koja je osvojila prestižni trofej.
Četiri godine kasnije, utakmica nije ni odigrana jer šampion Evrope – Holandija i šampion Južne Amerike – Urugvaj, nisu mogli da se dogovore oko datuma odigravanja utakmice, da bi sledeći i poslednji okršaj bio viđen 1993. godine, kada su se kao pobednik Kopa Amerike iz 1991. godine i šampion Evrope iz 1992. godine, na stadionu Hoze Marija Minelja u Mar De Plati sastali Argentina i Danska.
Posle regularnih 1:1, Argentina je pred domaćom publikom uspela da osvoji trofej, pobedom od 5:4 nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca. Artemio Franki Trofej, na taj način postaje prethodnik Kupu Konfederacija, takmičenju u kojem su se pod okriljem FIFA učestvovali svi osvajači kontinentalnih takmičenja i osvajač Svetskog prvenstva.
Nakon poslednjeg odigranog takmičenja 2017. godine, FIFA je 19. marta 2019. godine objavila da će taj turnir biti ukinut. Pomenuto obnavljanje memoranduma potpisano je 12. februara 2020. godine i trebalo je da traje sve do 2028. godine, uključujući i muški i ženski fudbal, za različite uzrasne grupe, a tako je i odlučeno da će se pobednik Evropskog prvenstva i Kopa Amerike, sastajati najmanje tri puta, počev od 2022. godine.
Upravo je 22. marta 2022. godine UEFA objavila da će se Artemio Franki Trofej od sada zvati „Kup šampiona KOMNEBOL-UEFA“ ili skraćeno i popularnije – „Finalisima“. London, kao poprište zajedničke kancelarije, sa svojim Vemblijem bio je i domaćin prve odigrane Finalisime iz 2022. godine, u kojoj su se sastali pobednik Evropskog prvenstva 2020. godine – Italija i šampion Južne Amerike iz 2021. godine – Argentina.
Argentinci su u tom susretu, golovima Lautara Martineza, Di Marije i Dibale, rutinski slavili sa 3:0, pa odbranili prethodno osvojeni trofej iz 1993. godine!
Naravno, kada je u ogranizaciji ovakvog planetarnog spektakla viđen potencijal, ubrzo su se organizatori okrenuli profitabilnom rešenju, te ideji da se osvajač Evropskog prvenstva i Kopa Amerike za 2024. godinu, ovoga puta sastanu na neutralnom terenu i još važnije – neutralnom kontinentu, te je od ranije pokrenuto razmišljanje da se nakon organizacije Mundijala 2022. godine, domaćinstvo ovog duela dodeli Kataru, gde bi Argentina protiv Španije imala prilike da u Lusailu odbrani titulu i treći put zaredom osvoji Finalisimu!
Međutim, geopolitička situacija u regionu uzburkala je sve, a zajedničkim napadom SAD-a i Izraela na Iran, Bliski istok ponovo postaje užareno područje, zbog čega je i prethodno zakazani spektakl između dveju sjajnih selekcija, morao da bude odložen!
Argentinci su u kratkom roku posle definitivne odluke o odlaganju, odlučili da se pred svojom publikom pripreme utakmicama u noći između petka i subote sa Mauritanijom, potom i sa Zambijom dok se Španci ubrzo dogovaraju sa FSS-om oko odigravanja prijateljskog susreta sa selekcijom Srbije!
Od Finalisime – dobili smo pravi spektakl u kome će se Veljko Paunović kao novi selektor reprezentacije Srbije, oprobati sa jednom od najboljih selekcija na svetu u ovom trenutku. Fudbalski savez Španije odlučio se za stadion Viljareala, La Kermiku ili popularniji Madrigal, čiji kapacitet od oko 23.000 mesta smatraju adekvatnim za organizaciju meča u kratkom roku.
Dodatni razlog za ovu odluku je i izvanredno stanje terena na kojem svoje mečeve igra četvrtoplasirani tim Primere.
Stoga, nakon odlaganja Finalisime, u petak od 21 čas na La Keramici gostuju “Orlovi” – kojima će ovo biti treća prilika da se u poslednjih osamnaest meseci odmere sa Španijom!
Osim daleko većeg broja stanovnika, fudbalskih škola i krema fudbalskih klubova u Evropi, počev od Real Madrida i Barselone, Španci imaju još jednu bitnu stvar koju u Srbiji nemamo – sistematiku!
To se sve odražava postavkom Luisa de la Fuentea na mesto selektora, nakon jednog “klimavog” perioda za “Crvenu furiju”.
Nije se poseglo za dovođenjem bombastičnog imena, već za dovođenjem čoveka, koji je kao tvorac mlađih selekcija odličan posao radio između ostalog i sa nekolicinom standardnih prvotimaca koji su se ustalili u sistem rada.
Tada posle odlično odrađene kampanje kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2024. godine, uz jedini poraz od Škotske i sa 21 bodom osvojenim za 1. mesto u grupi A, upravo ispred “Kelta”, Španija stiže u Nemačku sa podmlađenim sastavom i daleko od uloge glavnog favorita za osvajanje ovog takmičenja.
Protrčala je Španija kroz grupnu fazu ovog takmičenja, u kojoj je na startu slavila protiv bronzane Hrvatske sa Svetskog prvenstva sa 3:0, da bi u drugoj rundi minimalnim rezultatom savladala Italiju, a onda i Albaniju, za osvajanje prvog mesta u grupi B sa maksimalnih 9 bodova.
Usledio je susret osmine finala protiv najvećeg iznenađenja, Gruzije, pa rutinska pobeda od 4:1 kojom je ugašeno čudo, a potom i susret protiv domaćina turnira, Nemačke, u četvrtfinalu.
Iako je Španija imala dosta muka, a Nemačka minut pre kraja uspela da se vrati u meč i odvede ga u produžetke, nakon kontroverzno nedosuđenog penala u korist “Pancera”, minut pre kraja produžetaka, Merino lansira loptu u mrežu, a neporaženu “Crvenu furiju” do polufinala.
Posle bronzanih sa Mundijala, na red su došli i vicešampioni sveta, selekcija Francuske, koju je Španija nakon ekspresnog preokreta golovima Jamala i Olma do 25. minuta matirala i na kraju zasluženo slavila sa 2:1, a kada je sve stalo u jedan meč, na Olimpijskom stadionu u Berlinu, Španci su golovima Nika Vilijamsa i Ojarzabala kao zlatne izmene, slavili protiv Engleske sa 2:1 i na taj način podigli svoj četvrti trofej šampiona Evrope!
Od tuda, stiže nova sezona Lige Nacija i Liga A, u okviru čije je grupe 4, Španija bila smeštena u isti koš, zajedno sa selekcijama Danske, Švajcarske i upravo Srbije.
Upravo je prvi takmičarski meč posle osvajanja titule kontinentalnog šampiona, Španiju odveo u Beograd, gde je na stadionu Rajko Mitić, uprkos daleko većem broju prilika, Srbija uspela da odoli i odigra uvodnih 0:0.
Od tog trenutka, pa sve do kraja grupne faze, Španci su nizali samo pobede – 4:1 i 3:2 protiv Švajcarske, 1:0 i 2:1 protiv Danaca, a potom i 3:0 u Kordobi protiv “Orlova” koji su ovoga puta ostali devastirani, golovima Laporta, Morate i Baene.
Na taj način, Španci su sa prvog mesta uspeli da se plasiraju na finalni turnir, u kome su posle pobede nad Francuskom od 5:4 u jednom od najboljih mečeva prošle godine, na kraju posle penala zaustavljeni od Portugala u velikom finalu, gde u porazu od 5:3 posle regularnih 2:2, nisu uspeli da odbrane titulu šampiona.
Ako je to bila jedina mrlja u kampanji De la Fuentea – neka je, a Španci su po starom nastavili u minulim kvalifikacijama za Mundijal, gde su do mesta na planetarnom takmičenju stigli ubedljivom izvedbom u grupi E, u kojoj su upisali 5 pobeda i 1 remi, sa 16 bodova na 1. mestu.
Uz rutinskih 3:0 i 4:0 protiv Bugarske, te novih 2:0 i 4:0 protiv Gruzije, Španija je u Konji uspela da demolira Tursku pobedom od 6:0, da bi sa Turcima u meču bez ikakvog rezultatskog značaja, u poslednjem odigranom kolu, odigrala 2:2. Za to vreme, vratićemo se na prvi pojam – sistem, ono što selekcija Srbije nikada u svojoj prošlosti nije imala!
Posle Muslina, a onda raznih Krstajića, Kosanovića, na trenutak je Srbija podsetila na nacionalni tim, kada je dolaskom Dragana Stojkovića na mesto selektora izboren plasman na Mundijal 2022. godine, furioznom pobedom nad Portugalom u sred Lisabona.
Naravno, posle novog hladnog tuša i ispadanja u grupnoj fazi, ponovo smo poverovali u čuda kada smo se posle 20 godina vratili na Evropsko prvenstvo, a potom sa istog ostali eliminisani kao poslednji u grupi C, iza finaliste, Engleske, Danske i Slovenije – selekcija koje su uspele da odu u nokaut fazu, sve ispred nas, sa tek osvojenim jednim bodom, nakon srećno postignutog pogotka Luke Jovića u završnici meča protiv Slovenije za konačnih 1:1.
Na klimavim nogama, posle nova dva neuspeha na velikim takmičenjima, Srbija je kampanju u Ligi Nacija otpočela fantastičnim remijem sa Špancima, odakle je posle poraza od Danske od 2:0 na strani, istim retzultatom konačno uspela da se revanšira Švajcarskoj i slavi u Leskovcu sa 2:0.
Posle novog poraza, sada od Španaca, svoje dve prilike za osvajanje drugog mesta, Srbija nije iskoristila ni u Švajcarskoj, gde je odigrala 1:1, a potom ni u Leskovcu, gde je opet bezidejnom igrom, utonula u ritam Danaca, koji još jednom posle 0:0, skupljaju benefite ispred nas.
Iako je Piksi uspeo da nas ostavi u Ligi A, posle baraža sa Austrijom, sa kojom smo posle 1:1 u Beču, odigrali 2:0 i slavili u Beogradu, sve je stalo u kvalifikacioni ciklus za plasman na Mundijal u kome smo zajedno sa Engleskom, Albanijom, Letonijom i Andorom bili smešteni u grupu K!
Posle uvodnih i bezidejnih 0:0 u Tirani, usledile su očekivane pobede protiv Andore i Letonije, pre nego što je bolno otrežnjenje usledilo u porazu od 5:0 protiv Engleza u Beogradu.
Odatle i posle sporne odluke da se najbitniji meč protiv Albanije premesti u Leskovac, usledio je i odlučujući poraz od 1:0, posle kog je selektor Dragan Stojković Piksi “odsvirao svoje”.
Shvativši da nam je plasman na Mundijal u domenu relativiteta, konačno se FSS odlučuje na jednu ispravnu odluku i na mesto selektora dovodi tvorca najvećeg reprezentativnog uspeha, Veljka Paunovića, koji se posle otkaza u Ovijedu, vraća na klupu Srbije, sada kao vođa A tima!
Iako je od njega zatraženo instant-čudo, te da protiv Engleske slavi na Vembliju, uprkos porazu od 2:0, Paun je pokazao da ima pravac, a potom, to potvrdio pobedom na oproštaju od kvalifikacija, 2:1 protiv Letonije.
Kao kliše, ponovo se posle svih mogućih neuspeha treba pomenuti vera u selektora i nacionalni kult – koja se ponovo u Srbiji nalazi na najnižim granama!
Ono što je selektor Veljko Paunović napravio na Novom Zelandu, kada je svojom pojavom “budio naciju” u svakom smislu te reči – nije učinio niko i nikada, ni pre, a ni posle njega, zbog čega je sam po sebi, odličan izbor za ovu funkciju.
Mišljenje mnogih jeste da je ovakav lik, došao na mesto zločina u baš nezgodnom trenutku ali je mišljenje naše da na takav poziv ne treba razmišljati!
Upravo tako, Paunović i stiže na mesto selektora, zasukavši rukave prvo otvara vrata medijima, a potom i svim fudbalerima Superlige, koji su se okupili u Staroj Pazovi i iza zatvorenih vrata imali prilike da se upoznaju sa duhom i kultom reprezentacije, dok je sam selektor imao šta da vidi.
Posle svega toga, još jednu pozitivnu stvar koju je za kratak period uspeo da učini, jeste da je Paun reprezentaciji uspeo da privoli braću Milinković-Savić još jednom, pre nego što će se vratiti na teren u pokušaju da “Orlovima” donesu nove uspehe!
Pre nego što se u poslednjoj pripremnoj utakmici za Mundijal, Meksikanci oprobaju protiv nas 4. juna, Srbija će četiri dana pre susreta sa Saudijskom Arabijom, otići u Viljareal u pokušaju ne da napravi rezultat – već da pokaže duh!
Dok sa jedne strane imamo Špance, koji su na vrhuncu svoje moći kao tim koji je na svetu u prethodne dve godine pokazao najviše, sa druge se nalazi poljuljani brod, onaj koji će Veljko Paunović pokušati da spasi da ne potone!
Sa Španijom smo pod imenom Jugoslavija nastupili na 14 zvaničnih duela, od kojih smo 7 puta poraženi uz 4 poraza i 3 pobede, uz još 5 prijateljskih susreta u kojima smo po dva puta slavili i ostali poraženi uz još jedan remi, u intervalu od 1932. do poslednjeg susreta 2000. godine i poraza na Euru.
Odatle, dva remija u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. godine, pod imenom Srbija i Crna Gora, bila su dovoljna za ogroman uspeh, kada smo se sa 22 boda stacionirali na prvom mestu grupe 7, pa ispred Španije sa 20 otišli na Svetsko prvenstvo, a njih “gurnuli” u baraž.
Sve do prethodnog perioda čekalo se na nove susrete sa Špancima, a onda remi i poraz pod Piksijem, nakon čega okrećemo novi krug upravo u Viljarealu!
Dok rezultat sam po sebi ostaje u drugom planu, nadamo se da će Veljko Paunović uspeti da pokupi “pelcer” od daleko iskusnijeg Luisa de la Fuentea, te da će sa Srbijom otpočeti jedan uspešan period!
Onda kada tome pridodamo i sam rezultat, ostaje da vidimo da li Paunovi “Orlovi” mogu da se iznesu sa ovakvom “Crvenom furijom” u Viljarealu?
